Библиотека

КЊИГЕ СТАРОСТАВНЕ: „ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ”, СВЕТА СРПСКА КЊИГА
Нема ничег што ту није опевано
Књига која премерава читаоца. Књига искуства и светости, налик најпоузданијим списима-ослонцима, законицима вере и морала. Пуна смеха и страха. Драма у времену, у човеку, у језику. Повесница славе и судбине. Како ко схвата „Горски вијенац”, тако схвата себе. Ђак, професор, отац, син, школа, држава, Црна Гора, Србија. Како се сплиће народ, тако се сплиће венац око његове главе и судбине. А ми, брале, сами себе расплићемо

Пише: Драган Лакићевић

Побожан је ко зна (и следи) Свето писмо, Србин је ко зна (и следи) Горски вијенац.
Горски вијенац је књига која је почела „да делује” чим је написана.
Написао ју је Петар II Петровић Његош (1813-1852), српски православни владика, господар Црне Горе. Испевао, у Цетињском манастиру, с погледом на Ловћен и небо, при свећама и покрај моштију свога стрица Петра I Петровића Његоша, Светитеља Цетињског.
Писао руком некадашњег чобанчета, јунака и калуђера. Они који су ту руку  љубили – јесу ли слутили да љубе и бесмртну поезију.
Чобанин и Пастир, ратник и митрополит, светски путник и „Цетињски боник” (Миодраг Поповић), „прослављач Бога и витештва” (Свети Владика Николај)  – само је такав дух могао да напише овако свестрану, сложену, песнички и философски изузетну књигу.
Његош је најпре писао песме о јунацима и бојевима, космичко-философске песме и спев Луча микрокозма, историјску драму Лажни цар Шћепан Мали. Његове мисли мешају се са народним и Шекспировим изрекама.
Све то надвисио је Горски вијенац, дело изнад жанрова, књига која личи на народ („из главе је цијела народа”) – да би народ личио на књигу и онда кад књизи није дорастао.
Постоје скупљачи разних издања Горског вијенца. Највише издања било је у Београду... Има и неколико сачуваних, руком преписаних текстова ове књиге. Некад нису били ретки људи који га знају напамет.

БЈЕШЕ ИГРЕ...

Зашто је Његош написао Горски вијенац?
Сваки читалац овог дела могао би да има свој одговор. Многи одговори су написани. Какав одговор – такав читалац.
Ево једног мање познатог одговора, у облику приче-успомене.
Пред Други светски рат, у првој половини XX века, Горски вијенац беше дубоко у народном бићу. Била је то књига искуства и светости, налик најпоузданијим списима-ослонцима, законицима вере и морала.
У то време – причали су ми – Горски вијенац беше права народна лектира, и школска и кућна, обавезна и добровољна. Књига за поуку и забаву, требник мудрости, ризница традиције и народног живота.
У то време – причала ми је мајчина мајка – Горски вијенац је „приказиван” као мала домаћа позоришна представа, у селу Липову код Колашина. Преко зимског распуста долазили су ђаци и студенти, млади богослови, подофицири и учитељи – из Цетиња, Берана, Пећи, Призрена, Крагујевца, Београда (све је то била једна земља, скоро свако је негде имао стрица, ујака, тетку, побратима из војске) и постављали на сцену знаменити спев.
Поделили би улоге и учили их, пробали и израђивали костиме. „Преобуку се у црногорско, позајме по селу – неко сабљу, неко пушку, неко струку, што за вријеме Швабе није опљачкано.”
Знало се ко мора бити Владика Данило: највиши, најлепши, одликаш, да личи на Његоша... И Игуман Стефан није могао бити било ко: глас му је морао бити погодан за оно што говори о свету („он је состав паклене неслоге”); Мандушић и Мићуновић: оличења различитих јунака – први с убојитим речима и умом, други с џефердаром и срцем... Војвода Драшко хуморно и безазлено-наивно извештава о Европи – оној некадашњој и овој садашњој („Обећа ми и што му не исках”)... Попа Мића игра спадало, једну Бабу сеоски шерет и комедијар...
„Горски вијенац је пун смеха и страха. Нема ничег што ту није опевано. За једну ноћ понови се цела историја...”
Ту су и Срби и Турци, Сестра Батрићева, клетве Сердара Вукоте, браћа, ђаци, сватови, гусле, Коло...
Кад се све припреми и увежба, закаже се представа коју очекује читаво село – у кући тој и тој, у суботу ту и ту... Из велике собе изнесу се кревети и сто. Соба се напуни народа. „Представља се” Горски вијенац – сви учествују.
И они који су помагали у пробама, доносили старо оружје, џамадан или ракију – научили напамет пресудне речи:

Истурчи се плахи и лакоми,
Млијеко их српско разгубало...
Што утече испод сабље турске,
Што на вјеру праву не похули,
То се збјежа у ове планине...

И који „представљају” и који гледају – осећају да су се управо они – „збјежали” после косовског рочишта.
Кад представа отпочне, сви су зачарани. Нико не познаје никога. Сви су „онамо”, на ловћенској Црквини или у Цетињском манастиру. Чују се формуле опстанка на земљи. Живот није живот, ако није по обрасцима Горског вијенца. Или смо Његошеви следбеници, или нисмо људи и Црногорци...
–  Ко ли игра Војводу Драшка? – чује се шапат у публици.
„Неко вели: преставља га овај, а Овај седи до њега – не може бити и тамо и овамо. А можда је то у представи могуће.”
Војвода Драшко из Липова личи на Војводу Драшка из Горског вијенца, а то се постиже Његошевим речима:

Бјеше богме доста лијепијех,
А грднијех десет путах више,
Од бруке се гледат не могаху...

(Кад год сам по трговима, метроима, аеродромима великих градова гледао лица и вреву многих људи, понављале су ми се у слуху речи Војводе Драшка: Бјеше богме доста лијепијех...)
Јунаци личе на укућане и рођаке из прошлости.
Напољу снежна ноћ подно Сињајевине планине, у кући пламен поезије и борбе: чело гори, с Богом се говори.
„У селу – једна књига, а сви је знају напамет.”
Можда је Његош баш зато писао Горски вијенац у драмској форми. Не толико да личи на античке драме и светске класике, него да својим читаоцима (и сународницима) подели улоге које сами одаберу. Да свако препозна себе у ликовима Горског вијенца.

КОСОВСКА МИСАО

Какав је Горски вијенац, такав је и народ: владика, игуман, војвода, кнез, сват, поп, вештица... Турци... Около свега тога – српска историја: из дубине светли судилиште наше судбине – Косово. („Само Србин може појмити ове речи, јер само Србин поима и душом и срцем Косово...” пише Владика Николај у Религији Његошевој.) На Тајној вечери из цркве – Косовска вечера Кнеза Лазара... Из прошлости, са „страшном мишљу” светли Обилић, из савремености одјекује „бич тирјанах” и „Отац Србије”: „Ал хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме – све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме...”
Драма – не зна се је ли више епска или лирска. „Изнад целе ове човечанске драме, као бистро и оштро небо Старога Завета, диже се и ведра и сурова личност Игумана Стефана: сурова и снажна вера Мојсијевих Таблица, која у славу опште хармоније тражи испуњење законско и која не прашта...” (Растко Петровић)
Драма Његошева јесте драма Старе Црне Горе, али је кључ српског постојања, „ђе Обилић над сјенима влада”: шта баштинимо, зашто се турчимо, има ли нам измирења и спаса? Драма је у времену, у човеку, у језику. Најстрашнија је драма  најодговорнијег:

Ништа ми се немојте чудити
Што ме црне растезају мисли,
Што ми прса кипе са ужасом...

Те мисли, које су мучиле Владику Данила – мориле су и Његоша. Ено их у Горском вијенцу... Те мисли „растежу” и нас данас – Његошев род и народ. Није случајно Иво Андрић написао да је Његош „трагични јунак косовске мисли”.
Косовска мисао је једна, а садржи многе мисли – светле и тамне, славне и трагичне. У Религији Његошевој стоји: „Обилић је идеал Његошев... Мићуновић највише личи на Обилића...” (Онај Мићуновић, из историческог собитија.)

КЊИГА С ГРЕШКОМ

Горски вијенац штампан је први пут историјске 1847. године, у Бечу, кад и „књиге-сестре” –  Бранкове песме и Вуков превод Новог завјета...
Насловна страна дела изузетно је важна, а готово нико није се њоме бавио.
На почетку је наслов – венац славе, песнички ореол, посвећени божански сјај око главе хероја и мученика, оквир у којем је „историческо собитије при свршетку XVII вијека”... [Ако је историческо, догодило се... У историји, или у души? Какав је однос душе (песника) и историје (народа)? А толики тумачи Горског вијенца упињали су се да потврде како историјског догађаја није било... Ако га није било, можда ће га бити... Можда се догађа данас... У главама, или у датумима – свеједно. Поезија на томе почива.]
Сочиненије – значи састав, рад, дело.
Чије? – П. П. Њ. – тако је, тек иницијалима,  своје име штампао највећи српски песник на свом највећем делу... Нема чак ни онога II (Други), да се разликује од стрица.
А затим: Владике Црногоскога. (Без Р.)
Дело, рад, састав – сочиненије црногорског владике. Владика песник има виши циљ – да „сочини” Горски вијенац, повесницу славе и судбине.
И баш ту – грешка!
Грешку нико није приметио.
Зар то није права књижевна загонетка?
Како је могуће да у књизи-уставу има грешка, макар словна?
Ретке су безгрешне књиге.
Можда грешку нико није видео. Што да гледају корице, ако унутра стоји оно чудо: „Бог се драги на Србе разљути...”
Откуд грешка у речи „црногоски”, а изнад стоји „горски”? Некад је придев „црногорски” био посвећен и некомпромитован својим супротностима. Реч с моралним значењем. Црногорски – позлаћено српско огледало...
А ко је видео, није хтео да прича. Да се не срамоти и да не испада смешан – тражећи грешке у Горском вијенцу.
Ко сам ја да исправљам Његоша?
У односу на Горски вијенац ми се и данас преиспитујемо. Како ко схвата Горски вијенац – тако схвата себе: ђак, професор, отац, син, школа, држава, Црна Гора и Србија.  Југославија – и ту кованицу Његош је први штампао.
Како се сплиће народ, тако се сплиће венац око његове главе и судбине, а ми, брале, сами себе расплићемо...

***

Сја усамљен, у сунцу, над морем
„Тад, као завеса спадају небеса, и Ловћен се појави. Лирски тај однос према Богу, велика је новост, после Косова Његош сја усамљен, у сунцу, над морем. Излази из таме, прва свест. Велики као и Есхил, мења нас, изводи пред Оно што је непознато и невиђено, свемогуће и свуд присутно, несхватљиво и непролазно.”

Милош Црњански
Српски књижевни гласник, 1925.